У освит пресудне партије

ЖИВОТ И ПРОЈЕКЦИЈЕ: 

ШТА ЋЕ СВЕТУ ДОНЕТИ ПОСЛЕДЊА ФАЗА „ВЕЛИКЕ ЕВРОАЗИЈСКЕ ИГРЕ” АНГЛОАМЕРИЧКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ?

У освит пресудне партије

Међу озбиљним проучаваоцима нема више никакве сумње у то да се судбина и изглед света до 2050. године управо сада расплићу на руском чворишту. Као толико пута досад, одрживост и овог „похода на свет”, или пројекта „светске власти”, разрешава се на истој последњој линији одбране. Русија је непрестано изложена трима стратегијама: стратегији потпуног опкољавања, стратегији комадања и стратегији унутарње субверзије. Ако Русија издржи, то ће отворити реалне перспективе за велики преокрет у геополитичкој и геоекономској позицији уједињене Европе, Кине, Латинске Америке, али и исламског света, нарочито оног туркофоног, који је сада пуки инструмент. Свет ће заувек бити другачији. Ако Русија не издржи, завладаће дуги мир. Као у гробници

Пише: Робер Стојкерс

Да­на­шње ста­ње у Ру­си­ји је при­лич­но ла­ко де­фи­ни­са­ти: та европ­ска су­пер­си­ла, по­сле Гор­ба­чо­вље­ве ере у ве­ли­ком уз­ми­ца­њу, мо­ра да се су­о­ча­ва са три на­па­да ко­ји се во­де кроз ин­ди­рект­ни рат:

1. на­пад кроз стра­те­ги­ју оп­ко­ља­ва­ња;

2. на­пад кроз стра­те­ги­ју ко­ма­да­ња;

3. на­пад кроз про­цес уну­тра­шњих суб­вер­зив­них ак­тив­но­сти ко­ји уру­ша­ва ње­не мо­гућ­но­сти да се бра­ни од спољ­ног све­та.

СТРА­ТЕ­ГИ­ЈА ОП­КО­ЉА­ВА­ЊА

Стра­те­ги­ја оп­ко­ља­ва­ња је ја­сно ви­дљи­ва. На пе­ри­фе­ри­ји да­на­шње Ру­ске Фе­де­ра­ци­је, на те­ри­то­ри­ја­ма ко­је су би­ле део ру­ског цар­ства и бив­шег СССР-а, или ко­је су им би­ле гру­до­бран, ми ви­ди­мо, по­сле Гор­ба­чо­вље­ве ере, да се ства­ра зо­на стал­не тур­бу­лен­ци­је. Та зо­на об­у­хва­та Кав­каз, цен­трал­ну Ази­ју, Укра­ји­ну и, по­тен­ци­јал­но, у слу­ча­ју да­ље не­при­ја­тељ­ске офан­зи­ве, ба­сен Ка­ме, са про­гра­ми­ра­ним не­ре­ди­ма ме­ђу Та­та­ри­ма и Ба­хи­ри­ма, ко­ји жи­ве у „ауто­ном­ним ре­пу­бли­ка­ма” Фе­де­ра­ци­је (стра­не ин­ве­сти­ци­је у тим ре­ги­о­ни­ма су мно­го ве­ће не­го у оста­лом де­лу фе­де­ра­ци­је). По­сле бе­де­ма ко­ји су осво­је­ни на­кон Пе­тра Ве­ли­ког, у Ва­шинг­то­ну се про­гра­ми­ра по­бу­на исла­ма на крај­њем се­ве­ру, у кра­је­ви­ма та­тар­ских ка­на­та ко­је је не­ка­да осво­јио Иван Гро­зни. По­сле оп­ко­ља­ва­ња не­ка­да­шњег ру­ског и со­вјет­ског цар­ства, мо­жда ће до­ћи на ред оп­ко­ља­ва­ње мо­сков­ске од­скоч­ни­це. Та стра­те­ги­ја оп­ко­ља­ва­ња по­ла­зи од стра­те­ги­је за­пре­ча­ва­ња ко­ју су по­ста­ви­ли још Макиндер и ње­го­ви след­бе­ни­ци, као што је лорд Кур­зон, про­тив Ру­си­је Ни­ко­ла­ја Дру­гог и про­тив Ле­њи­но­вог и Гор­ба­чо­вље­вог Со­вјет­ског Са­ве­за.

СТРА­ТЕ­ГИ­ЈА КО­МА­ДА­ЊА

Стра­те­ги­ја ко­ма­да­ња ру­ског про­сто­ра, о ко­јој је го­во­рио Алек­сан­дар Ду­гин на ску­по­ви­ма у Ан­вер­су (11. но­вем­бра 2005) и у Бри­се­лу (12. но­вем­бра 2005), сле­ди вр­ло ло­гич­но иза стра­те­ги­је оп­ко­ља­ва­ња. Циљ је, ја­сно, по­бу­ни­ти на­род­не, ет­нич­ке, ре­ли­ги­о­зне или ма­фи­ја­шке за­јед­ни­це из „зо­на стал­них тур­бу­лен­ци­ја” и одво­ји­ти их од не­ка­да­шњег ру­ског им­пе­ри­јал­ног про­сто­ра и од про­сто­ра „ру­ске ци­ви­ли­за­ци­је” (Ду­гин). Тај по­јам за­сни­ва се на ди­на­мич­ком кон­цеп­ту ко­ји ће Ду­гин ка­сни­је упо­ре­ди­ти са пој­мом „иран­ска ци­ви­ли­за­ци­ја”, чи­ме је под­се­тио на зад­њег иран­ског ша­ха и ње­гов „pro do­mo” пле­до­а­је упу­ћен исто­ри­ји (упо­ре­ди де­ло: Мо­ха­мед Ре­за Па­хла­ви, Од­го­вор на исто­ри­ју, из­да­вач Al­bin Mic­hel, 1979). Про­стор „ру­ске ци­ви­ли­за­ци­је” имао је мак­си­мал­ну екс­пан­зи­ју са Бре­жње­вље­вим СССР-ом и са „Wac­hstum­spit­ze” („ис­ту­ре­ном тач­ком”) у Ав­га­ни­ста­ну. На не­сре­ћу, пе­ри­од тог мак­си­мал­ног ши­ре­ња ни­је обе­ле­жен тра­ди­ци­о­нал­ном гран­ди­о­зно­шћу, као под не­ким ца­ре­ви­ма, ни­ти је упо­ре­див са оним што је шах под­ра­зу­ме­вао под „иран­ском ци­ви­ли­за­ци­јом”. На­про­тив, обе­ле­жен је хлад­ном, ме­ха­ни­ци­стич­ком и над­ме­ном иде­о­ло­ги­јом, ко­ја ни­је мо­гла да на­и­ђе на одо­бра­ва­ње и да до­би­је пла­не­тар­ну бор­бу на ни­воу оно­га што Аме­ри­кан­ци да­нас на­зи­ва­ју, са Џо­зе­фом Ни­јом, „soft po­wer” или кул­тур­на моћ.

СТРА­ТЕ­ГИ­ЈА СУБ­ВЕР­ЗИ­ЈЕ

Стра­те­ги­ја суб­вер­зи­је има ви­ше ци­ље­ва, већ пре­ћут­но са­др­жа­них у стра­те­ги­ја­ма ко­је смо на­ве­ли:

1) на­ме­та­ње уве­зе­ног де­мо­крат­ског иде­а­ла Ру­си­ји, са­чи­ње­ног од све­га што је во­ди­ло и „на­ран­џа­сту ре­во­лу­ци­ју” у Укра­ји­ни;

2) кон­тро­лу ру­ских ме­ди­ја и су­ге­ри­са­ње „way of li­fe” аме­рич­ко-за­пад­ног ти­па, ко­ји не­ће би­ти при­сту­па­чан нај­ве­ћем де­лу ру­ског на­ро­да;

3) до­би­ја­ње ме­та­по­ли­тич­ке бит­ке у Ру­си­ји, уво­ђе­њем у игру за­пад­ног „soft po­wer”-а.

Ту суб­вер­зив­ну ак­тив­ност во­де раз­не „ра­ди­о­ни­це” ко­ји­ма те­ле­ди­ри­гу­ју САД и ко­је фи­нан­си­ра­ју ме­ђу­на­род­не мре­же ка­пи­та­ла. Ту су нај­пре „Fre­e­dom Ho­u­se In­ter­na­ti­o­nal”, „In­ter­na­ti­o­nal Re­pu­bli­can In­sti­tu­te”, „Na­ti­o­nal En­dow­nment for De­moc­racy”, „Фон­да­ци­ја Со­рош”, „Na­ti­o­nal De­moc­ra­tic In­sti­tu­te”, „Ин­сти­тут за отво­ре­но дру­штво”, и та­ко ре­дом. До­бар део фи­ли­ја­ла ових ин­сти­ту­ци­ја на­ла­зи се на Бал­ка­ну, у Укра­ји­ни и у Бе­ло­ру­си­ји. Уче­шће свих тих фон­да­ци­ја, уз по­моћ ве­ли­ких ме­ђу­на­род­них ме­диј­ских аген­ци­ја, до­при­не­ло је да се фор­ми­ра­ју по­кре­ти као „От­пор” у Ср­би­ји (ра­ди оба­ра­ња Ми­ло­ше­ви­ћа), „По­ра” у Укра­ји­ни (са на­ран­џа­стом ре­во­лу­ци­јом и ле­пом Ју­ли­јом), „Кма­ра” у Гру­зи­ји (да би по­бе­дио кан­ди­дат ко­га при­хва­та­ју за­ве­ре­нич­ке фон­да­ци­је зе­ма­ља NA­TO), или „ре­во­лу­ци­ја ла­ла” у Кир­ги­ста­ну. Нај­зад, тре­ба­ло би спо­ме­ну­ти и јед­ну ре­во­лу­ци­ју ко­ја, су­прот­но оста­ли­ма, ни­је ус­пе­ла, јер је не­ко на вре­ме на­у­чио лек­ци­ју. Ми­сли­мо, на­рав­но, на бо­ја­жљи­во и при­гу­ше­но де­ло­ва­ње по­кре­та „Су­бр” („Би­зон”) у Бе­ло­ру­си­ји.

Не­мач­ки не­дељ­ник Шпигл, у ду­гом тек­сту об­ја­вље­ном у два на­став­ка, об­ја­снио је на­чин функ­ци­о­ни­са­ња тог ве­ли­ког суб­вер­зив­ног по­ду­хва­та, те ви­ше­гла­ве хи­дре из грч­ке ми­то­ло­ги­је. Ис­тра­жи­ва­чи из хам­бур­шког не­дељ­ни­ка нам об­ја­шња­ва­ју ка­ко се до­и­ста ства­ра­ју глав­не лич­но­сти у том ве­ли­ком пред­у­зе­ћу. Шпигл нас под­се­ћа, што је вр­ло ко­ри­сно, да се су­шти­на тог ства­ра­ња на­ла­зи у фил­му Пи­те­ра Екер­ме­на чи­ји је на­слов Brin­ging Down a Dic­ta­tor (Ка­ко обо­ри­ти дик­та­то­ра). На­слов ја­сно от­кри­ва на­ме­ре ауто­ра: обо­ри­ти не ствар­не дик­та­то­ре, већ по­ли­тич­ке ли­де­ре ко­ји се не до­па­да­ју Аме­ри­ци и ко­ји не­ће да слу­ша­ју нео­ли­бе­ра­ли­стич­ки дик­тат.

Ју­на 2005. го­ди­не, мла­ди ко­ји су ре­гру­то­ва­ни у зе­мља­ма где тре­ба вр­ши­ти да­љу суб­вер­зи­ју и ко­ји су ан­га­жо­ва­ни у том по­ду­хва­ту на ши­ро­ком пла­ну у зо­на­ма тур­бу­лен­ци­је, са­ста­ли су се у Ал­ба­ни­ји да би раз­ра­ди­ли но­ве аспек­те стра­те­ги­је и пла­ни­ра­ли сво­је бу­ду­ће ак­тив­но­сти.

Ре­зи­ми­рај­мо, циљ САД, ко­је сле­де ан­гло­сак­сон­ску стра­те­ги­ју ство­ре­ну још од стра­не Ма­ха­на, Макиндера и Леа, у пр­вој де­це­ни­ји про­шлог ве­ка је:

1) оп­ко­ља­ва­ње Ру­си­је пре­ма ге­о­по­ли­тич­ким и ге­о­стра­те­шким те­за­ма Леа и Макиндера;

2) ко­ма­да­ње и са­те­ли­зо­ва­ње зо­не тур­бу­лен­ци­је, а по­том, у на­ред­ној фа­зи, и остат­ка Ру­ске Фе­де­ра­ци­је, пре­ма стра­те­ги­ји бал­ка­ни­за­ци­је ко­ју је осми­слио лорд Кур­зон по­чев од Вер­сај­ског спо­ра­зу­ма 1919. го­ди­не, по­сле бољ­ше­вич­ке ре­во­лу­ци­је и гра­ђан­ског ра­та из­ме­ђу Бе­лих и Цр­ве­них. (Лорд Кур­зон је хтео да ство­ри или да се ство­ри што ве­ћи број там­пон зе­ма­ља, за­ви­сних и еко­ном­ски сла­бих, из­ме­ђу вај­мар­ске Не­мач­ке и но­вог СССР-а. Та стра­те­ги­ја је пред­ви­ђа­ла по­др­шку Пољ­ској, уз уче­шће Фран­цу­ске, та­ко да та ин­стру­мен­та­ли­зо­ва­на Пољ­ска не бу­де у ста­њу да раз­ви­је ауто­ном­ну ин­ду­стри­ју и до­вољ­ни жи­вот­ни ни­во, а да исто­вре­ме­но мо­ра да жр­тву­је 39 од­сто свог бу­џе­та за одр­жа­ва­ње вој­ске. Пре­ма ру­ском пу­ков­ни­ку Мо­ро­зо­ву, та стра­те­ги­ја је из­ва­ђе­на из оста­ве 1990, та­ко да је пољ­ска ар­ми­ја по­ве­ћа­ла сво­је ефек­ти­ве у НА­ТО, а не­мач­ки Бун­де­свер их сма­њио (у истим раз­ме­ра­ма у ко­ји­ма их је но­ва пољ­ска вој­ска по­ве­ћа­ла), што је про­у­зро­ко­ва­ло ве­ли­ка ис­ку­ше­ња за ру­ску ар­ми­ју и но­ве ве­ли­ке бу­џет­ске за­хва­те. Да­нас је ре­ак­ту­а­ли­за­ци­ја Кур­зо­но­вих пла­но­ва о ко­ма­да­њу ви­дљи­ва на Кав­ка­зу и у Сред­њој Ази­ји, не са­мо у бор­би про­тив Ру­си­је, већ и про­тив Ира­на.)

3) суб­вер­зи­ја Ру­си­је свим сред­стви­ма ко­ја мо­же да пру­жи вла­да­ју­ћи „soft po­wer”. Све у све­му, ра­ди се о то­ме да се у Ру­си­ји иза­зо­ве по­бу­на про­тив Пу­ти­на, пра­ће­на ха­ла­бу­ком ме­ди­ја, по обра­сцу ко­ји је при­ме­њен у Укра­ји­ни кра­јем 2004. го­ди­не.

АМЕ­РИЧ­КА ДВО­СТРУ­КА ИГРА

У том окви­ру тре­ба ана­ли­зи­ра­ти дво­стру­ку игру аме­рич­ке стра­те­ги­је у зад­ње три де­це­ни­је: игру на тур­ски (тур­ко­фон­ски) свет и игру на му­сли­ман­ску ва­ха­бит­ску са­у­диј­ску кар­ту.  Игра на тур­ски свет је би­ла ја­сно ви­дљи­ва под Клин­то­ном, пред­сед­ни­ком ко­ји је увео у игру три на­ве­де­не стра­те­ги­је. Уз то, да би се у ре­ги­ју убри­згао моћ­ни „soft po­wer”, али под кон­тро­лом аме­рич­ких аген­ци­ја, пред­ви­ђе­но је лан­си­ра­ње те­ле­ко­му­ни­ка­ци­о­ног са­те­ли­та ра­ди ства­ра­ња је­дин­стве­ног тур­ко­фон­ског ка­на­ла, на уни­фи­ци­ра­ном и стан­дар­ди­зо­ва­ном тур­ском је­зи­ку, пре­ко ко­га се мо­же сла­ти до­бро усме­ре­на по­ру­ка у Цен­трал­ну Ази­ју, све до гра­ни­ца са Ки­ном.

Игра на ва­ха­бит­ско-са­у­диј­ску кар­ту по­ти­че још из вре­ме­на ка­да је тре­ба­ло ре­гру­то­ва­ти удар­не гру­пе про­тив со­вјет­ских тру­па у Ав­га­ни­ста­ну. Бор­ци му­сли­ман­ске ве­ре, му­џа­хе­ди­ни, ан­га­жо­ва­ни су у вој­ним фор­ма­ци­ја­ма, уве­жба­ни у под­сти­ца­њу от­по­ра ру­ском при­су­ству. Ме­ђу њи­ма био је и из­ве­сни Оса­ма Бин Ла­ден, ко­ји је фи­нан­си­рао и по­др­жао та­ли­ба­не.

Игра на тур­ску кар­ту би­ла је хо­мо­ге­ни­ја и ко­хе­рент­ни­ја, све у све­му ви­ше „им­пе­ри­јал­на” не­го „но­мад­ска”, у ме­ри у ко­јој је ото­ман­ска им­пе­ри­ја, на­след­ни­ца број­них им­пе­ри­јал­них ин­сти­ту­ци­ја Пер­си­је и грч­ко-ви­зан­тиј­ске кул­ту­ре, има­ла ор­га­ни­зо­ва­не им­пе­ри­јал­не струк­ту­ре. Ва­ха­бит­ски ислам, пак, са­чу­вао је све осо­би­не пле­ме­на са ара­биј­ског по­лу­о­стр­ва, ко­ја су на­па­да­ла ви­зан­тиј­ско и пер­сиј­ско цар­ство, али ни­су има­ла упор­ност да ду­го­роч­но упра­вља­ју тим ци­ви­ли­зо­ва­ним и ур­ба­ни­зо­ва­ним те­ри­то­ри­ја­ма.

Али, игра на тур­ску кар­ту ни­је би­ла, у Клин­то­но­во вре­ме, нео-ви­зан­ти­ни­зам или нео-ото­ма­ни­зам. Ви­ше је ли­чи­ла на но­ву иде­о­ло­ги­ју на­ста­лу у XX ве­ку, ко­ја је ста­вља­ла Тур­ску у пр­ви план као аван­гар­ду по­крет­них на­ро­да из цен­трал­не Ази­је, но­ма­да или ко­ња­ни­ка. То је иде­о­ло­ги­ја пан­тур­ки­зма. Она је би­ла на услу­зи ан­ти­ко­му­ни­стич­ком и ан­ти­со­вјет­ском ци­љу, од вре­ме­на на­ци­стич­ке Не­мач­ке до Клин­то­но­ве Аме­ри­ке, при че­му је Тур­ска ис­ту­ра­на као аван­гар­да у прав­цу За­па­да и као аван­гар­да NA­TO пак­та у осе­тљи­вој обла­сти Цр­ног мо­ра.

ПАН­ТУР­КИ­ЗАМ, ЈЕД­НА ХИ­ЉА­ДУ­ГО­ДИ­ШЊА ВЕ­ЗА

Пан­тур­ки­зам је гла­сна, ра­ши­ре­на иде­о­ло­ги­ја, али се и да­ље не мо­же оства­ри­ти без спољ­не по­др­шке, без по­др­шке не­ке стра­не си­ле ко­ја вла­да мо­ри­ма и има со­лид­ну ин­ду­стриј­ску ин­фра­струк­ту­ру. Та иде­о­ло­ги­ја би­ла је стал­но при­сут­на у тур­ској исто­ри­ји, али ни­је на пот­пун на­чин би­ла пре­тво­ре­на у те­о­ри­ју све до два­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, доц­ни­је и по узо­ру на пан­гер­ман­ске и пан­сло­вен­ске иде­о­ло­ги­је. Она по­чи­ва на исто­риј­ском раз­ло­гу ко­ји се за­сни­ва на тур­ском ста­но­ви­шту.

То је увек тур­ски (турк­мен­ски, та­тар­ски или уз­беч­ки) до­при­нос у Цен­трал­ној Ази­ји ко­ји је омо­гу­ћио ото­ман­ској им­пе­ри­ји да оја­ча сво­ју вој­ску и да во­ди ра­то­ве у Евро­пи и на Бли­ском Ис­то­ку, про­тив Све­те ли­ге, Аустро­у­гар­ске или Пер­сиј­ског цар­ства. Ево пар при­ме­ра: баг­дад­ски ка­лиф је по­звао тур­ске тру­пе То­гру­ла Бе­ја из да­ле­ких сте­па да ус­по­ста­ве ред у та­да рас­па­да­ју­ћем арап­ском ка­ли­фа­ту. Сел­џу­ци, ко­ји су по­ту­кли Ви­зан­тин­це код Мен­ци­кер­та, 1071. го­ди­не, та­ко­ђе су до­шли из Цен­трал­не Ази­је. Зад­њи Гр­ци из Тре­би­сон­де су па­ли под на­ва­лом ру­рал­них ру­ља ко­је су углав­ном чи­ни­ли Турк­ме­ни, са­ве­зни­ци осман­ли­ја. Под Бе­чом, 1683. го­ди­не, ото­ман­ска вој­ска је има­ла по­моћ ле­те­ћих та­тар­ских и турк­мен­ских ко­ња­нич­ких је­ди­ни­ца ко­је су уни­шта­ва­ле и пљач­ка­ле Ма­ђар­ску, Сло­вач­ку и ве­ли­ке де­ло­ве Аустри­је. Тур­ко­фон­ски на­ро­ди из Сред­ње Ази­је пред­ста­вља­ли су де­мо­граф­ску и вој­ну ре­зер­ву ото­ман­ске им­пе­ри­је.

Два­де­се­тих и три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка пан­тур­ки­зам је са­мо иде­о­ло­ги­ја по­не­ког тур­ског уче­ња­ка. Он још ни­је пре­тво­рен у по­ли­ти­ку. Ви­ше је оп­ста­јао на ин­те­лек­ту­ал­ном пла­ну. Али, 1942. го­ди­не, ка­да је из­гле­да­ло да се сре­ћа сме­ши Тре­ћем рај­ху и ка­да је овај под­сти­цао не­ру­ске на­ро­де да се су­прот­ста­ве Ста­љи­ну, пан­тур­ки­зам – ко­ри­сте­ћи ту при­ли­ку – при­до­би­ја при­ста­ли­це и из­ла­зи на сце­ну.

Из­ве­сни Тур­кеш, ко­ји по­ста­је ли­дер на­ци­о­на­ли­стич­ких „Си­вих ву­ко­ва”, при­па­да они­ма ко­ји тра­же хи­тан са­вез са Не­мач­ком да би уче­ство­ва­ли у бр­зом ру­ше­њу Со­вјет­ског Са­ве­за, за ко­ји се сма­тра­ло да ће бр­зо да пад­не, јер још ни­је до­био из САД, пре­ко оку­пи­ра­ног Ира­на, са­вре­ме­ни рат­ни ма­те­ри­јал. По­крет „Си­вих ву­ко­ва”, за мно­ге за­ни­мљив и до­бро ор­га­ни­зо­ван, ста­јао је на чи­стим пан­тур­ским по­зи­ци­ја­ма све до 1965. го­ди­не, ка­да до­ла­зи до не­ке вр­сте пре­фор­му­ли­са­ња и до­пу­шта­ња офан­зив­ног „исла­ми­зма”, под усло­вом да га предводе Тур­ци. Да­нас је тај по­крет, ко­ји је пре­тр­пео и ре­пре­си­ју ре­жи­ма, по­де­љен. Та­ко­ђе, не же­ли ула­зак Тур­ске у Евро­пу, јер би то, твр­де, зна­чи­ло ута­па­ње тур­ског иден­ти­те­та у европ­ски.

Чи­ни ми се и да је ва­жно да се не ме­ша­ју три иде­о­ло­шка сло­ја у да­на­шњој Тур­ској: ке­ма­ли­зам, на­ци­о­на­ли­стич­ка идеологија „Си­вих ву­ко­ва” и пан­тур­ки­зам, у сво­јој ли­бе­рал­ној и про­за­пад­ној ори­јен­та­ци­ји.

РАЗ­ЛИ­ЧИ­ТЕ ТУР­СКЕ ИДЕ­О­ЛО­ГИ­ЈЕ

На­и­ме, ке­ма­ли­зам је хтео, а же­ли то и да­нас, да ускла­ди Тур­ску са Евро­пом, да је евро­пе­и­зу­је на ин­те­лек­ту­ал­ном и ду­хов­ном пла­ну, али да је не хри­сти­ја­ни­зу­је. У том ци­љу, Ке­мал Ата­турк раз­ви­ја хи­ти­ски мит. По ње­му, Тур­ска је на­след­ни­ца хи­ти­ске им­пе­ри­је, тог на­ро­да ин­до­е­вроп­ског по­ре­кла ко­ји је до­шао са ду­нав­ских про­сто­ра да би сти­гао до Бли­ског Ис­то­ка и су­да­ра са Егип­том. За­то је он из­гра­дио и хи­ти­ски му­зеј у Ан­ка­ри и охра­брио ар­хе­о­ло­шка ис­ко­па­ва­ња да би се от­кри­ла та ци­ви­ли­за­ци­ја ко­ја пред­ста­вља спо­ну пре­и­сто­ри­је и исто­ри­је.

Иде­о­ло­ги­ја „Си­вих ву­ко­ва”, ко­ји се­бе на­зи­ва­ју „иде­а­ли­сти­ма”, је­сте пан­тур­ки­зам, али њи­хо­ве гла­со­но­ше по­вре­ме­но го­во­ре о исла­ми­зму и не при­ста­ју на ула­зак у Европ­ску Уни­ју (што ина­че пре­по­ру­чу­је нео­ке­ма­ли­зам, ве­ран сво­јим основ­ним по­ла­зи­шти­ма). Тур­ски ли­бе­ра­ли и со­ци­јалде­мо­кра­те че­сто су исто­вре­ме­но пан­тур­ки­сти и про­а­ме­рич­ки ори­јен­ти­са­ни, ан­ти­а­рап­ски и ан­ти­ру­ски на­стро­је­ни, а при­ста­ли­це ула­ска у ЕУ.

По­сле из­бор­ног по­ра­за де­мо­кра­та и до­ла­ска Бу­ша на власт, аме­рич­ка стра­те­ги­ја је уне­ко­ли­ко из­ме­ње­на. До­ми­ни­ра ва­ха­бит­ско-пу­ри­тан­ски са­вез усме­рен на упро­шће­ни и офан­зив­ни исла­ми­зам ко­ји се, те­о­риј­ски, мо­же лак­ше из­во­зи­ти, јер је одво­јен од ет­нич­ке при­пад­но­сти. Циљ је ства­ра­ње мо­би­ли­за­тор­ске иде­о­ло­ги­је агре­сив­них еле­ме­на­та да би се оства­рио про­је­кат ин­те­гри­са­ног „Ве­ли­ког Бли­ског Ис­то­ка” под су­штин­ском аме­рич­ком кон­тро­лом, што пред­ста­вљао леп ко­лач чак и за аме­рич­ку ин­ду­стри­ју, увек глад­ну но­вих тр­жи­шта. Тај „Ве­ли­ки Бли­ски Ис­ток” има адут де­мо­гра­фи­је у по­ра­сту, што омо­гу­ћа­ва пред­ви­ђа­ња ве­ли­ке плус-вред­но­сти (прем­да фран­цу­ски ира­но­лог Бер­нар Хур­кад, у вр­ло те­мељ­ној сту­ди­ји, кон­ста­ту­је ипак де­мо­граф­ски за­стој у Ира­ну, упр­кос иде­о­ло­ги­ји ра­ђа­ња у ци­љу ства­ра­ња ислам­ске мо­ћи; упо­ре­ди: B. Ho­ur­ca­de, Iran. No­u­vel­les iden­tités d’une répu­bli­que, Ed. Be­lin/Do­cu­men­ta­tion Française, 2002).

Ва­ха­бит­ско-пу­ри­тан­ски са­вез об­у­хва­та – то је очи­глед­но – еко­ном­ски са­вез за­сно­ван на наф­ти (са­у­диј­ској и тек­са­шкој). Са Бу­шом, ра­ди се ви­ше о нафт­ној не­го о исто­риј­ско-по­ли­тич­кој стра­те­ги­ји ко­ја ру­ши не­ке аме­рич­ке ди­пло­мат­ске тра­ди­ци­је, по­себ­но оне ко­је су сле­ди­ле де­мо­кра­те и кла­сич­ни кон­зер­ва­тив­ци (њих ни­по­што не тре­ба ме­ша­ти са са­вре­ме­ним нео­кон­зер­ва­тив­ци­ма). Та но­ва нафт­на стра­те­ги­ја ни­је за­до­во­љи­ла тур­ске сно­ве. Они ци­ља­ју, пре све­га, на мо­сул­ску наф­ту. На­и­ме, да­на­шња Тур­ска Му­ста­фе Ке­ма­ла је др­жа­ва са ма­ло енер­гет­ских ре­сур­са, не­до­вољ­них да за­до­во­ље све ве­ће по­тре­бе ста­нов­ни­штва у бр­зом по­ра­сту. Нафт­ни из­во­ри на ис­то­ку зе­мље, у пла­нин­ском и бун­тов­ном Кур­ди­ста­ну, бли­зу ирач­ких гра­ни­ца, ни­су до­вољ­ни, али су ну­жни, што об­ја­шња­ва мр­жњу и страх тур­ског ре­жи­ма од сва­ке иде­је курд­ске на­ци­о­нал­не еман­ци­па­ци­је ко­ја би мо­гла да до­ве­де до се­це­си­је. Обла­сти са тим ма­ло­број­ним из­во­ри­ма наф­те су под стал­ним ван­ред­ним ста­њем, по­себ­но област Бат­ма­на, где се на­ла­зи глав­на тур­ска ра­фи­не­ри­ја. По ми­шље­њу Ан­ка­ре, ње­на вер­ност и са­ве­зни­штво са Аме­ри­ком мо­ра­ју на кра­ју да бу­ду на­гра­ђе­ни, та­ко што ће се по­сти­ћи из­ве­сна енер­гет­ска не­за­ви­сност пре­ко те­ри­то­ри­јал­них зах­те­ва пан­тур­ске или нео-ото­ман­ске иде­о­ло­ги­је, би­ло пу­тем анек­си­је ирач­ког Кур­ди­ста­на, би­ло пу­тем али­јан­се са Азер­беј­џа­ном, тур­ко­фон­ском али ира­ни­зо­ва­ном др­жа­вом, би­ло пу­тем сва­ко­ја­ких по­вла­сти­ца у екс­пло­а­та­ци­ји наф­те у ка­спиј­ској обла­сти, бар у ње­ним тур­ко­фон­ским де­ло­ви­ма. Бу­шо­ва нафт­на стра­те­ги­ја ци­ља да кон­цен­три­ше мак­си­мум нафт­них ре­сур­са у ру­ка­ма оних, у Тек­са­су и на Ара­биј­ском по­лу­о­стр­ву, ко­ји је већ мно­го има­ју. Тур­ска ни­ти би­ло ко дру­ги не­ма по­зив­ни­цу у тој рас­по­де­ли. У тим усло­ви­ма Тур­ска не мо­же да се на­да ста­вља­њу Мо­су­ла под кон­тро­лу.

„ХИ­РИ­ЈЕТ” И КУРД­СКО ПИ­ТА­ЊЕ

Нај­ве­ћи тур­ски днев­ник Хи­ри­јет не­дав­но је су­ге­ри­сао мир са Кур­ди­ма у ме­ри у ко­јој се не тре­ба ви­ше отво­ре­но пла­ши­ти ства­ра­ња не­за­ви­сног Кур­ди­ста­на на се­ве­ру Ира­ка. Пре­ма Хи­ри­је­ту, не­за­ви­сни Кур­ди­стан на се­ве­ру Ира­ка мо­гао би од­лич­но да оп­ста­не по­ред ауто­ном­ног Кур­ди­ста­на на те­ри­то­ри­ји тур­ске ре­пу­бли­ке, под усло­вом да се ство­ри не­ка вр­ста тур­ско-курд­ског за­јед­нич­ког тр­жи­шта, чи­ји би глав­ни енер­гет­ски из­вор би­ла наф­та из Мо­су­ла. То је пр­ви пут да се не­ки тур­ски днев­ник зна­ча­ја ка­кав има Хи­ри­јет усу­ди да по­ме­не иде­ју о ауто­ном­ном Кур­ди­ста­ну. Циљ тог но­вог курд­ског ус­хи­ће­ња је очи­глед­но ста­вља­ње ша­пе на наф­ту из Мо­су­ла, ко­ји је Тур­ска при­сил­но усту­пи­ла 1923. го­ди­не, и да се спре­че ирач­ки ши­и­ти, са­ве­зни­ци САД, да се до­че­па­ју свих нафт­них из­во­ра опљач­ка­ног Ира­ка. Би­ће ве­тро­ви­то у Тур­ској, а Буш, за раз­ли­ку од Клин­то­на, ни­је ми­ло­вао низ дла­ку свог тур­ског са­ве­зни­ка. Тај про­пуст би мо­гао да има озбиљ­не по­сле­ди­це.

Са­вез из­ме­ђу Ва­шинг­то­на и ва­ха­би­та је чи­ње­ни­ца, упр­кос ме­диј­ској дим­ној за­ве­си ко­јом се су­ге­ри­ше сли­ка ра­та ци­ви­ли­за­ци­ја из­ме­ђу За­па­да ко­јим до­ми­ни­ра Аме­ри­ка и арап­ско-му­сли­ман­ског све­та про­же­тог Бин Ла­де­но­вом иде­о­ло­ги­јом. Оса­ма Бин Ла­ден, про­гла­шен за не­при­ја­те­ља број је­дан на це­лој пла­не­ти по­сле на­па­да на Њу­јорк сеп­тем­бра 2001. го­ди­не, за­чу­ђу­ју­ће је не­у­хва­тљив. То, очи­глед­но, омо­гу­ћа­ва да се он пред­ста­ви као уни­вер­зал­но стра­ши­ло ко­је сто­ји иза свих кр­ва­вих атен­та­та на овој пла­не­ти. Бин Ла­ден је сва­ка­ко пун по­го­дак као обра­зац за све му­сли­ма­не скрај­ну­те у ве­ли­ка мрач­на пред­гра­ђа у ко­ја се сме­шта­ју ими­гран­ти на За­па­ду, али он је да­ле­ко од то­га да пред­ста­вља сав ислам. Ње­гов ислам ни­је исти као ислам у Ира­ну, ко­ји је иза­брао дру­га стра­те­шка са­ве­зни­штва, са Ки­ном или са Ру­си­јом. Ње­гов ислам ни­је ни као онај ру­со­фил­ски ислам у Цен­трал­ној Ази­ји, ко­ји, иако је пре­тр­пео же­сто­ке уда­ре по­сле па­да со­вје­ти­зма, не­ће да се уто­пи у „Ве­ли­ки Бли­ски Ис­ток”, пот­пу­но под кон­тро­лом аме­рич­ких тру­сто­ва. Не по­сто­ји је­дан ислам, већ по­сто­је исла­ми, као што је то не­дав­но вр­ло ис­прав­но ре­као фран­цу­ски ге­о­по­ли­ти­чар Ив Ла­кост. Ра­ди­кал­ни исла­ми­зми, ко­ји се на­јед­ном про­гла­ша­ва­ју ан­ти­а­ме­рич­ким, нај­че­шће игра­ју у ко­рист Ва­шинг­то­на и мо­гу, осим рет­ких из­у­зе­та­ка, да се сма­тра­ју тво­ре­ви­на­ма спе­ци­јал­них слу­жби по­мо­ћу ко­јих се из­во­де опе­ра­ци­је у ин­ди­рект­ном ра­ту.

ИСЛА­МИ­ЗАМ – ПО­ЛУ­ГА ДЕ­СТА­БИ­ЛИ­ЗА­ЦИ­ЈЕ

До­бар део тих ра­ди­кал­них исла­ма су ствар­не по­лу­ге за иза­зи­ва­ње не­ре­да сву­да у све­ту. То је слу­чај са Фран­цу­ском где тре­ба сло­ми­ти јед­ну од глав­них си­ла по­тен­ци­јал­не осо­ви­не Па­риз–Бер­лин–Мо­сква. То је слу­чај на ју­гу Тај­лан­да ко­ји је де­ста­би­ли­зо­ван де­ло­ва­њем сво­је му­сли­ман­ске ма­њи­не. То ће се су­тра де­си­ти у Ин­ди­ји, зе­мљи ко­ја се раз­ви­ја спо­ри­је и ма­ње си­гур­но од Ки­не, али се већ на­ла­зи на ни­ша­ну Ва­шинг­то­на.

Што се ти­че Ру­си­је, са­вез Ан­ка­ра–Ва­шинг­тон омо­гу­ћа­ва САД да оку­пи­ра­ју Ана­до­ли­ју, по­ла­зну тач­ку ото­ман­ског осва­ја­ња Бал­ка­на, чи­ја је ори­јен­тал­на фа­са­да, са Бу­гар­ском и Ру­му­ни­јом, би­ла, по­чев од 1945, под ру­ском кон­тро­лом, за­тим да се при­бли­же Кав­ка­зу ко­ји Нем­ци ни­су ус­пе­ли да осво­је 1941–1942. го­ди­не, и нај­зад да др­же у ша­ху арап­ску си­лу на Бли­ском Ис­то­ку и у Егип­ту, не­ка­да­шњем са­ве­зни­ку СССР-а. Да­нас Тур­ска слу­жи као ба­за че­чен­ским те­ро­ри­сти­ма. Пи­та­ње Мо­су­ла је охла­ди­ло тур­ско-аме­рич­ке од­но­се и омо­гу­ћи­ло при­бли­жа­ва­ње Ру­си­ји. Са­вез Ва­шинг­то­на са ва­ха­би­ти­ма омо­гу­ћа­ва ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ју исла­ми­ста у че­чен­ском су­ко­бу и у оста­лим де­ло­ви­ма Цен­трал­не Ази­је, као и да се на­ђе из­вор фи­нан­си­ра­ња ко­ји ће по­ста­ви­ти на но­ге ан­ти­срп­ску Ал­ба­ни­ју.

Пан­тур­ки­зам и ва­ха­бит­ски исла­ми­зам су по­лу­ге, као што је су то Со­ро­ше­ва и све слич­не фон­да­ци­је, за ства­ра­ње оно­га што ан­гло­сак­сон­ски ге­о­по­ли­ти­ча­ри на­зи­ва­ју „Ве­ли­ком игром”, ко­ја пред­ста­вља, да­нас као и ју­че, те­жњу да се су­зби­је или уни­шти ру­ска им­пе­ри­јал­на си­ла. <

* Аутор је глав­ни уред­ник ча­со­пи­са „Ori­en­ta­tion” и „Vo­u­lo­ir” ко­ји из­ла­зе у Бри­се­лу, члан GRE­CE. На­слов ори­ги­на­ла: „Sur la si­tu­a­tion ac­tu­el­le de la Rus­sie”

(Јул-август 2006)